Маунт Рашмор 2010. године

Прилаз кроз Блек Хилс био је занимљив део путовања сам за себе. На путу Iron Mountain Road траса вијуга кроз шуму и мења висину пратећи терен. Дрвени спирални мостови, познати као „pigtail”, дају тим кривинама лако препознатљив облик.

Iron Mountain Road је део панорамске руте Peter Norbeck National Scenic Byway. Дрвени мостови и прилази у петљи омогућавају путу да савлада висинске разлике на скученом терену. Међу дрвећем ове конструкције имају сасвим другачији карактер од широког, правог друма.

Иза необичних облика стоје практична инжењерска решења. Сесил Клајд Гидијон развио је пројекте спиралних мостова 1932., радећи са сенатором Питером Норбеком на траси пута. Приказ Историјског друштва Јужне Дакоте описује тешке висинске разлике и намеру да мостови добију рустичан изглед.

Нама су кривине и дрвене конструкције учиниле вожњу незаборавном пре него што смо стигли до меморијала. Накратко смо стали и у Кистоуну, а затим наставили ка Маунт Рашмору.

Маунт Рашмор био је обавијен густом маглом када смо стигли. Ходајући Алејом застава, гледали смо ка планини док су се лица постепено појављивала кроз измаглицу.

Џорџ Вашингтон, Томас Џеферсон, Теодор Рузвелт и Абрахам Линколн постали су препознатљиви на бледој позадини. Магла је ублажавала обрисе скулптуре и околних стена. Уместо да одједном видимо јасно оцртану планинску површину, гледали смо како познате црте лица постају јасније са променом видљивости.

Та атмосфера неодвојива је од нашег сећања на посету. Председници су остали у средишту пажње, али време је постало једнако важан део призора. Наш поглед на Маунт Рашмор припадао је том одређеном дану у Блек Хилсу.

Димензије помажу да се разуме зашто је скулптура тако упечатљива чак и када је делимично скривена. Председничке главе високе су приближно 60 стопа, односно 18 метара, иако се појединачне мере разликују.

Како су четири председника постала планински меморијал

Клесање је трајало од 1927. до 1941. Пројекат је водио вајар Гатзон Борглам, а његов син Линколн Борглам надзирао је завршна бушења после очеве смрти 1941. Хронологија службе National Park Service бележи фазе радова и засебна свечана откривања ликова.

Борглам је председнике изабрао да представљају одређено виђење америчке историје. У симболици коју је замислио Вашингтон представља рођење нације, Џеферсон њен раст, Теодор Рузвелт развој, а Линколн очување.

Познавање те намере даје додатно значење распореду лица. Такође јасно показује да планина представља уметников избор људи и догађаја, обликован у јавни споменик.

Дужа историја Блек Хилса

Ово место има много дужу културну историју. Блек Хилс има духовно и културно значење за Лакоте и друге староседелачке народе.

Уговор из Форт Ларамија из 1868. укључивао је Блек Хилс у Велики резерват Сијукса. Открића злата довела су до упада трагача, а Сједињене Државе одузеле су земљу 1877., како објашњава приказ уговора у Националном архиву.

Ова историја припада уз причу о скулптури. Председници су један слој значења предела; староседелачка повезаност са Блек Хилсом много је старија од меморијала и траје и изван њега.

Следећа посета меморијалу пружила нам је другачији поглед на преображај планине. Код Crazy Horse Memorial-а скулптура је још очигледно била у настајању. У центру за посетиоце макета у размери показивала је замишљену завршну композицију.

Макета нам је помогла да разумемо планину споља. Спајала је планирани лик и коња у облик који је могао да се обухвати једним погледом, док је права стена још показивала колико посла преостаје. Поређење та два призора било је најречитији део посете.

Пројекат одаје почаст вођи Лакота Лудом Коњу. Његови почеци сежу до позива Хенрија Стендинг Бера вајару Корчаку Зјолковском 1939. Рад на планини почео је 1948., а лице Лудог Коња довршено је и свечано откривено 1998. Ови важни тренуци забележени су у историјској хронологији меморијала.

Године 2010. довршено лице уздизало се изнад веће композиције која још није била завршена.

Crazy Horse замишљен је као подухват са приватном подршком. Фондација наводи улазнице и приватне донације као изворе подршке. Тај приступ део је историје пројекта, заједно са дугим следом радова на планини.

Одвојили смо време и за разгледање изложених слика и хватача снова. Ови мањи предмети дали су посети унутра другачије усмерење од монументалних размера напољу. Планина, макета и експонати нудили су сваки нешто посебно за посматрање.

По повратку у аутобус време је постало главни догађај. Киша је прекривала ветробранско стакло током наставка путовања кроз планине. Затим се претворила у снег, а поглед напоље постао је много теже разазнатљив.

Била је то пролећна тура, али снег је падао довољно јако да предео претвори у готово непрекинуту белину. Планине и околина пута, који путовању обично дају осећај удаљености, били су скривени. На том делу оно што смо могли да видимо одређивало је време непосредно око аутобуса.

Контраст са посетом меморијалу био је упадљив. На Маунт Рашмору измаглица је делимично скривала једно одредиште. Овде је снег утицао на цео поглед из возила у покрету.

Касније се разведрило и шири предео се поново указао док смо настављали кроз Вајоминг. След кише, снега и побољшања видљивости постао је једно од најживљих сећања са пута.

Наше ноћење у Вајомингу почело је једноставном мотелском собом: креветом, малим столом и местом за одмор после дугог дана на путу. Сама соба мало је наговештавала шта ћемо пронаћи у предворју.

Тамо је ентеријер био испуњен препарираним животињама. Група лавова, носорог, антилопа и ној претворили су простор у нешто што је изгледом више подсећало на изложбу него на уобичајену рецепцију.

Животиње су биле распоређене у сцене, а већи примерци доминирали су просторијом. Њихова величина и разноликост чиниле су контраст са нашим једноставним смештајем нарочито приметним. Дошли смо да преноћимо, а затекли се у разгледању богато уређене збирке.

Био је то један од мање предвидљивих делова путовања. Познати споменици били су очигледне знаменитости, али овај необични ентеријер дао је нашем заустављању у Вајомингу сопствени карактер. Додао је и сасвим другачије кадрове путевима, планинама и меморијалима у нашем филму.

Наш даљи пут водио је кроз кањон Шошони, где су стрме стене затварале пут и реку. Тунели пробијени у планинској падини посебно су јасно показивали блиску повезаност трасе и терена.

Западно од Кодија пут прати реку Шошони између планина Ретлснејк и Сидар. Опис панорамске руте Одељења за саобраћај Вајоминга смешта кањон, брану Бафало Бил и акумулационо језеро дуж тог коридора ка западу.

Пролазећи кроз тунеле, видели смо како се поглед сужава па поново отвара. Стена је била близу пута, а река је пружала линију кроз кањон. То је била једна од деоница на којима је путовање између одредишта давало значајан део предела.

Пут је затим открио брану и много шире акумулационо језеро, поново мењајући карактер пејзажа.

Брана Бафало Бил унела је у путовање значајно инжењерско дело. Видели смо брану и језеро које је створила, са водом која се ширила пределом окруженим планинама.

Бетонска лучна брана довршена је 1910., век пре наше посете. Са изворном висином од 325 стопа била је највиша брана на свету у тренутку довршетка. Главна сврха била је чување воде за наводњавање, чиме је подржавала пољопривреду околног региона. Историја бране коју доноси National Park Service објашњава ту рану улогу.

Првобитно названа Shoshone Dam, име Бафало Бил добила је 1946. у част Вилијама Ф. Кодија. Грађевина је и повишена за 25 стопа током каснијег проширења, пре нашег путовања, па је брана коју смо видели била виша од изворне конструкције из 1910.

Језеро је погледу дало другачије размере од тесног кањона. Вода је заузимала велики део предела, а пут се настављао уз њу. Познавање разлога његовог настанка додало је призору другу димензију: била је то функционална акумулација у региону обликованом потребом да се управља водом.

Завршна деоница овог дела путовања пратила је долину Вапити, са снежним врховима венца Абсарока у даљини. Пут, река и планине чинили су окружење док смо настављали ка источном улазу у Јелоустон.

Овај коридор прати северни крак реке Шошони, Норт Форк. Buffalo Bill Cody Scenic Byway пролази долином ка парку, укључујући и сам прилаз у доживљај путовања северозападним Вајомингом.

Нама су снежни врхови и река пружили прикладан завршни предео ове етапе. Време се више пута мењало током путовања, а снег се сада видео на далеким планинама уместо да испуњава поглед одмах поред аутобуса.

Маунт Рашмор у магли кључна је слика наше посете Блек Хилсу. Алеја застава водила је ка споменику чија су позната лица постепено постајала видљива, пружајући нам поглед обликован временом колико и скулптуром.

Други тренуци били су једнако везани за ово путовање: поређење макете Crazy Horse са недовршеном планином, посматрање из аутобуса како киша прелази у снег и откривање необичне збирке животиња у предворју мотела.

Пут кроз Вајоминг повезао је та искуства са ширим пределом. Кањон Шошони, акумулационо језеро Бафало Бил и долина Вапити учинили су само путовање незаборавним, водећи овај део нашег пута из 2010. даље ка Јелоустону.

Фотографије и видео: Ауторски материјал са нашег пролећног путовања кроз Блек Хилс и Вајоминг 2010. — Let’s Visit by Radon.